Migration is not a crime (Banksy)

Povodom Međunarodnog dana migranata, Andrijana Vuković razgovorala je sa Othmanom Mustafom (Osmanom), u okviru projekta Youth Media Hub, a u organizaciji Nove Iskre iz Beograda i u saradnji sa Zakladom za inovacijski i tehnološki razvitak Intera iz Mostara unutar zajedničkog regionalnog programa Dijalog za budućnost: unapređenje dijaloga i društvene kohezije između, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Republike Srbije.

Banksy, grafit, Migration is not a crime

Zainteresovanost za medijsku pismenost dovela me je do pitanja u vezi sa migranatima. U domaćim medijima o njima se ne govori dovoljno, a i kada se govori, često su to poluistine ili neistine, što utiče na loš odnos prema migrantima (dovoljno je samo pogledati Facebook grupu Stop naseljavanju migranata sa preko trideset dve hiljade članova). Prošlog meseca upoznala sam prvu osobu sa migrantskim iskustvom Osmana i razgovarala sa njim. Naravno, sve to ako ne računam rođake i prijatelje koji su iz Srbije emigrirali u Zapadnu Evropu i Ameriku. Ovde preovlađuje stav da se „to ne računa“, da je to „nešto sasvim drugo“. U razgovoru sa Osmanom, želela sam da proverim da li je zaista sve drugačije.

Pribojavala sam se da bih Osmana mogla uvrediti nekim pitanjem i da li će mu biti teško da ponovo ispriča svoju priču. Sastali smo se u jednom kafiću u Sarajevskoj ulici. Bio je nasmejan. Njegova devojka došla je sa njim. Progovorio je na srpskom.

„Siriju sam napustio 2012. godine. Otišao sam za Liban sa svojom porodicom. Zatim sam otišao u Tursku, tamo sam živeo deset meseci, osetio sam veliku diskriminaciju, pa sam odlučio da krenem dalje i napustim zemlju gde nisam bio poželjan. Nisam imao ciljanu zemlju, samo sam želeo da odem negde gde je sigurno. Tako sam krenuo preko Grčke, Albanije, Crne Gore, pa sve do Srbije. Tu sam se stacionirao i pronašao sreću.“

Dodaje da je ovde stekao mnogo prijatelja, da radi već dugo kao kulturni medijator i prevodilac, da je osnovao svoje udruženje građana, naučio srpski jezik, da se zaljubio i „potpuno adaptirao na zemlju Srbiju“:

„U Beogradu sam šest godina. Živeo sam i u Vranju zbog posla, Šidu i tako dalje. Beograd volim, volim taj brzi život, Kalemegdan, Skadarliju, tržne centre, pozorišta i mnogo drugih stvari.“

„Svako jutro mi počinje radno. Prvo popijem kafu uz svoju omiljenu muziku, proverim mejlove i krenem na posao. Zavisi kad i gde radim, ako je to sa mojim udruženjem onda idem u kancelariju na posao, a ako je u pitanju druga organizacija za koju radim onda odem tamo na posao. Bitno je da volim ono što radim i da to moje kolege, a i korisnici prepoznaju. Posle posla odem sa društvom na kafu, a zatim kući. Što se tiče korone, ponašam se kao i svi građani Srbije. Nisam je hvala Bogu dobio, a nadam se i da neću. Pridržavam se mera i poštujem ih.“

O strahovima, Osman kaže:

”Finansije me ne brinu jer sam zaista vredan i radan. Što se tiče bezbednosti, retko sam imao neprijatnih situacija, ali nije da ih nisam doživeo. Te neprijatnosti koje su me zadesile ostavile su veliki trag, ali ja uvek nastavljam dalje i gledam na život sa pozitivne strane”.

Pitala sam Osmana da li prati srpske medije i izjave srpskih političara.

„Ja nisam neko ko se mnogo interesuje za politiku i političke stavove. Naravno da znam političare u Srbiji, i aktuelna dešavanja. Ipak sam i ja sada deo Srbije.“

Zanimao me je njegov pravni status u Srbiji:

„Ne znam svoja prava. Voleo bih da mi neko kaže koja su. Ne znam da li ih neko krši, jer ne znam koja su.“

Šta očekuje?

„Voleo bih da dobijem srpsko državljanstvo kako bih mogao da imam sva prava kao i drugi građani Srbije. Voleo bih da mogu da putujem, da vidim svoje roditelje koje već devet godina nisam video. I to mi je možda i najveća želja, jer se sve drugo u mom životu lepo odvija. Kada bih imao sva prava, kao i državljanstvo, ne bih više birao. Ova zemlja mi pruža sve za srećan život. Zadovoljan sam ovde.“

Šta bi mu boravak u Srbiji učinilo lakšim?

„Što se tiče mene, ponovo kažem, meni je super. Imam svoje prijatelje, svoju ljubav, kućne ljubimce. I hvala ti na ovom intervjuu i želji da pomogneš.“