Izbeglički kamp je kao zoološki vrt

Kada rasizam, homofobija i mizoginija jačaju, a demokratija slabi, kada su sve češći komentari kako u Srbiju dolaze samo migranti muškarci i to isključivo vojno sposobni, dobila sam priliku da razgovaram sa Maryam Goli.

Maryam je iz Irana. Ima 37 godina. U Srbiju je došla sa ćerkom i sinom. Sa prijateljem je pobegla od svog supruga. Zakoni u Iranu ženama ne dozvoljavaju da žive samostalno i brinu o deci.

Zašto se nisi razvela?

Zbog islamskog zakona u Irana. Muškarac može da se razvede od žene i da mu posle sedam godina bude dozvoljeno da ponovo ima decu.

Da li si bila zaposlena?

Ne. U Iranu moj suprug sme da radi, ali on nije dozvolio da ja radim.

Kako je izledao put do Srbije?

Pre tri godine ušli smo u Bugarsku i odatle prešli zbog hrane u Srbiju, naravno sa švercerom. Bili smo u kampu Bogovađa, a zatim smo došli u Beograd. Sviđaju nam se i ljudi iz Beograda, naše kolege su srpske nacionalnosti, a deca imaju srpske prijatelje, ali sada manje izlazimo zbog korone.

Šta obično radite preko dana?

Imam posao, ali plata jedva da je dovoljna, a život je težak i stalno se bojimo virusa. Ja sam u krojačkoj firmi, ali ona je već neko vreme zatvorena zbog korone. Moja deca idu u srpsku školu. Grupa 484 nam je pomogla da kupimo knjige za školu. Ali deca su deca i stalno hoće još nešto, a kada su kod kuće sve im je dosadno.

Koliko se život u kampu razlikuje od vašeg života sada?

Kamp je za nas bio poput zatvora. Imali smo veoma loše uslove. Sada smo slobodni i imamo manje problema. Ovo možda nije dobar primer, ali smatram da je kamp kao zoološki vrt, životinje u zoološkom vrtu imaju kuću, imaju hranu i veterinara, ali njima nije mesto u zoološkom vrtu. Baš kao ni nama u kampu!