Strahom se najlakše manipuliše

Intervju sa Demirom Mekićem iz Beogradskog centra za ljudska prava

Tokom proteklog meseca radili smo istraživanje u okviru projekta Youth Media Hub. Ispitivali smo stavove mladih prema migrantima. Preko 50% ispitanika ima negativan stav prema migrantima i govore o njima kao o homogenoj grupi, a ne kao o ljudima koji se među sobom razlikuju kao i svi drugi, a krenuli su na put kako bi obezbedili bolji život za sebe i svoje porodice.

Upravo smo o tome govorili sa Demirom Mekićem, sociologom, koji trenutno radi kao edukator, zaposlen u Beogradskom centru za ljudska prava. Od 2016. godine on aktivno radi na socijalnoj inkluziji sa izbegličkom i migrantskom populacijom, ne samo u okviru prihvatnih centara u Srbiji, već i u raznim programima van njih.

Kada ste krenuli da se bavite temom inkluzije izbeglica i migranata i šta Vas je motivisalo?

Jedan moj prijatelj i kolega me je 2016. godine pitao da li bih išao da radim u prihvatnom centru u Preševu, odnosno da organizujem programe za mlade izbeglice i migrante. U početku je za mene to bio izazov, jer je podrazumevalo da svake druge nedelje idem u Preševo. Nakon 7 meseci provedenih u Preševu i Vranju, vratio sam se u Beograd i počeo još više da sarađujem sa Beogradskim centrom za ljudska prava, tako da sam neke programe zapravo samo nastavio da radim. Ono što me je motivisalo da se i dalje bavim temom socijalne inkluzije izbegličke i migrantske populacije jeste to što se nekako povežeš sa ljudima, povežeš sa pričama. A sa druge strane naučiš nešto potpuno novo. Mislio sam da ću u Preševu držati neke radionice koje inače držim i na način na koji inače to radim. Međutim, tamo sam shvatio da to neće biti baš tako. Kada radiš sa ljudima u prihvatnom centru, nekako ti je fokus više na kontaktu nego na onome što im prenosiš. Sećam se, prve dve nedelje bile su samo povezivanje, priča, sticanje poverenja. Ne možeš da počneš da radiš dok ne stekneš neko ozbiljno poverenje. Tako sam se stvorio u nečemu što mi je bilo stvarno izazovno, ali sam dosta naučio i onda sam shvatio da me nekako vuče da radim sa tim ljudima. Dodatno mi se čini da sam ostao u toj priči zato što stvarno mislim da ljudi koji se bave ovim stvarima to često rade iz pre svega altruističkih, ali i možda malo sebičnih razloga. Čini mi se da svako na neki način zalečuje neke svoje povrede, možda se i ja osećam bolje kada dajem, kada radim na nečemu u šta verujem.

Zbog čega naše društvo teže prihvata bilo šta drugačije od većine?

Mislim da generalno sve to dolazi iz nekog straha, ljude je lako uplašiti, ubediti da ne vole nešto ili da to odbijaju, a strahom se najlakše manipuliše. Oni često slušaju kako će im ovi ljudi uzeti poslove, propagiraće islam, uvešće islam, pokriće žene, onda ljudi deluju isključivo iz straha, kada si preplavljen strahom, ti nemaš potencijal da se povežeš sa osobom i da zapravo vidiš osobu na pravi način. Meni se čini da je to problem svakog društva, ali je pitanje kako se društvo sa tim nosi. Čini mi se da imamo sindrom malih naroda: mislimo da ćemo izgubiti svoj indentitet, da će nas neko ugroziti.

Koliko mladi veruju lažnim vestima o migrantima?

Mislim da je sada, da bi video i čitao stvari onakvim kakve zaista jesu, potreban ozbiljan trud, jer ako nemaš to prirodno, naučeno do te mere da sve kritički čitaš, razmišljaš, gledaš, onda ti dolaziš u opasnost da je sve oko tebe na neki način nešto čime potencijalno moraš ozbiljno da se baviš. Ti ne možeš više da jedan običan članak pročitaš na način da mu poveruješ i da to bude to, sve što dolazi toliko mora da se ispituje i promišlja da to zaista zahteva ogromnu energiju. Previše je magle, previše je lažnih vesti, živimo u nekoj eri koja veliča skandal kao takav, ništa se ne prodaje ako nije hiper, mega, giga, prosto sve neke obične stvari nisu zanimljive. Ja uopšte ne zameram mladim ljudima koji posustanu da gledaju na sve oko sebe kritički, mislim da se prosto umore jer je previše lažnog medijskog sadržaja.

Kako mladi reaguju na programe koje Vi realizujete i možete li nam reći nešto više o “CoolTure Tube” programu?

Uglavnom, kada raspišeš poziv za nešto u startu se nekako napravi selekcija ko će se prijaviti. Kada pozivate mlade da podrže inkluziju migranata i izbeglica, tu se uglavnom prijave mladi ljudi koji su već okej sa tim, koji su već na nekom nivou znanja i nekom stepenu interkulturalne osetljivosti da oni zaiste razumeju koliko je važna inkluzija. Oni su prava grupa mladih koja bi trebalo zapravo da da svoj doprinos i da pomaže nama koji radimo u nevladinom sektoru, i državi kao takvoj, da prosto napravi jednu kulturu i atmosferu dobrodošlice u našoj zemlji. Ako pak odete, na primer, u neku školu gde radite generalno sa mladim ljudima koji su prosto tu u nekom odeljenju, govorim iz iskustva, tu već možete da ne čujete toliko jedinstvenih glasova za inkluziju. Mislim da je značajno da se radi sa tim mladim ljudima iako je to mnogo teže, mnogo rizičnije za nas koji radimo to. Inače, čini mi se da osnažujemo već donekle osnažene mlade ljude, a baš je potrebno ići tamo gde možda ove teme nisu poželjne, jer sa takvim ljudima upravo treba i pričati.

CoolTure Tube je program koji zajedno sa Beogradskim centrom za ljudska prava radim već treću godinu. Ono što je moja ideja sa tim programom generalno bila, jeste da nekako radimo sa grupama koje su, moram tako reći, mešovite, odnosno sa grupama mladih ljudi iz Srbije i mladih ljudi koji dolaze iz Avganistana, Irana, Iraka i drugih zemalja. Oni su ovde trenutno smešteni u nekim prihvatnim centrima. Bila mi je ideja da radimo baš u Kući ljudskih prava jer sam smatrao da dosta organizacija već radi na terenu, odnosno radi u prihvatnim centrima isključivo sa migrantima i izbeglicama. Moja ideja bila je da okupljam mešovite grupe van prihvatnih centara upravo zato što mislim da je inkluzija moguća samo ukoliko ti ljudi postanu zaista deo zajednice, postanu uključeni u razne neformalne, zabavne, kulturne i druge aktivnosti i nekako koriste, na kraju krajeva, i prostorno ovu zajednicu na način koji bi je koristila svaka mlada osoba koliko god je to moguće.

Šta to znači? To znači da tvoj život nije isklučivo vezan za prihvatni centar, da postoji nekoliko niša koje čine tvoj život, da li je to zabava, škola, prijatelji. Tako da sam hteo da sa njima radim van prihvatnog centra, i sa druge strane, da pružim mladim ljudima iz Srbije priliku, ne samo da budu podrška inkluziji, nego i da uče, jer ova tema vuče mnoge druge teme, kao što su ksenofobija, inkluzija, interkulturalnost. Ove godine smo uradili taj program koji se tiče saveznika, odnosno okupio sam mlade ljude koji su bili spremni da nekako propagiraju te vrednosti, budu konkretna podrška mladim izbeglicama. Mislim da je to savezništvo bitno baš zato što je diskurs u medijima i generalno među ljudima negativan i toliko jak da je prevladao, nekako sve vreme čujemo te poruke koje su vrlo ksenofobične, a zapravo vrlo retko čujemo neke poruke podrške, retko čujemo da neko priča kako je njemu to super, kako ima prijatelja koji dolazi iz Avganistana ili neke druge zemlje. Nekako je taj deo u medijima potpuno zapostavljen i moja je ideja da počnemo da menjamo ploču. Umesto što se stalno bavimo ovim ljudima koji su kao protiv, pa ih mi ubeđujemo “A što ste protiv?” i tako dalje, treba više da osnažujemo ove ljude koji su za, i kažemo “Super je što si za, i to je okej i treba da govoriš da si za, treba da govoriš da voliš ljude, a ne da mrziš.”. Tako da mislim da je taj program zaista bitan i kroz te tri godine uradili smo razne kreativne stvari.

Koja je namena Facebook grupe REFUGEE YOUTH – PEER SUPPORT Serbia, koja je nastala u okviru vašeg programa?

Ideja je da nekako povežemo mlade izbeglice i migrante sa mladim ljudima iz Srbije, koji mogu da budu neka vrsta podrške. Ta ideja je došla iz jedne potrebe, koja se nekako pokazala tokom naših radionica sa mešovitim grupama. Moramo da se podsetimo, isto tako, da ovi ljudi o kojima pričamo su mladi ljudi, kao takvi imaju potrebe kao svaka mlada osoba, zato je njima mnogo lakše da imaju svoje drugare sa kojima će nešto i razmeniti, popričati, na kraju krajeva, pomoći jedni drugima.

Sa kojim problemima i izazovima se mlade izbeglice i migranti najčešće susreću u Srbiji?

Vrlo je teško ostati mlada osoba koja uživa sve čari mladosti. Jedan od izazova jeste školovanje, koje po zakonu ti ljudi ostvaruju, što u sistemu ne funkcioniše onako kako bi trebalo, po pitanju kvaliteta ali i infrastrukturnih stvari, od toga da neke škole neće da primaju izbeglice i migrante, do toga da ne postoji dovoljno prevodilaca za njihovo učešće u nastavi. Tako da postoji puno situacija gde mlade izbeglice i migranti prate nastavu na srpskom jeziku, a da ne razumeju ni jednu reč. Kad je u pitanju zaposlenje, ljudi koji dobiju dozvolu za rad, koji dobiju azil, što je veoma mali broj, vrlo je izazovno, baš zbog diskriminacije i zato što su i sami poslodavci vrlo zatvoreni kada su u pitanju izbeglice i migranti. Sa druge strane, pravo na slobodno kretanje je vrlo često ugroženo. Kada pričamo o koroni i o ovoj situaciji pandemije, recimo, prihvatni centri su bili zatvoreni sve vreme, drugim rečima da bi osoba izašla potrebna joj je dozvola. Postoje prihvatni centri koji ograničavaju svako kretanje. Kada sam radio u Preševu, u jednom trenutku osobe da bi izašle morale su da se prijavljuju, to direktno ugrožava slobodu kretanja. Veliki izazov jeste i prihvatanje od strane zajednice, primer za to jesu zdravstvene usluge, koje su propisane zakonom, kada dolazi do toga da ti ne ostvaruješ to pravo zbog ogromne stigmatizacije i diskriminacije. Pravo na zdravstvo ne vredi ukoliko doktor neće da te pregleda, jer govori da smrdiš ili tako nešto. Taj deo prihvatanja od strane zajednice, mislim da je možda ključan. Kada bi atmosfera postala malo više prijateljska, verujem da bi oni ostvarivali mnogo lakše svoja prava.

Koliko je jezička barijera problem za realizaciju različitih programa?

Na početku radionica sam uvek imao jednog prevodioca koji bi dolazio samo par puta, jer sam smatarao da čak i neko ko prevodi vrlo često bude neka vrsta prepreke da ljudi međusobno komuniciraju. Nekako sam stavljao fokus na aktivnosti koje ne podrazumevaju mnogo verbalne razmene, gledao da se za početak ljudi povežu kao ljudi. Kada ima volje, emocije i energije koju ti neko šalje, vrlo lako razumeš iako je jezik barijera, nekako je tu volja ključna.

Šta biste poručili mladima?

Ja zaista mislim da su i te lažne vesti i ksenofobični diskurs zapravo toliko glasni, i da mi koji nismo na taj način ostrašćeni protiv ljudi, običnog čoveka, moramo da postanemo malo glasniji, odnosno da pričamo mnogo pozitivnije priče, da pričamo mnogo strastvenije za vrednosti iza kojih stojimo, jer imam osećaj da smo se u svom tom haosu i buci malo povukli. Treba da istupimo i da budemo što glasniji i da govorimo ono što mislimo, a ima puno nas koji smo vrlo orijentisan prema čoveku, vrlo otvoreni, širokih shvatanja. Društvo treba da ti olakša da ostvariš svoje potrebe, a tvoje potrebe su iste kao potrebe svake osobe, samo ih često ostvaruješ na drugačiji način.