Apatija posmatrača na Adi Ciganliji

Nedavni događaj na Adi Ciganliji višestruko je uznemirio javnost. Na snimku događaja gledamo čoveka kako preti, a zatim napada i šutira ženu u glavu.

Scena je očekivano izazvala burne komentare. U njima se oštro osuđuje izostanak reakcije većine prisutnih na Adi. Brzo se stiglo do osude „našeg mentaliteta“.

Stvar je, međutim, u tome da se ponašanje ljudi na Adi može objasniti psihološkom pojavom koja ne podrazumeva markiranje mentaliteta.

U kriznim situacijama svedoci imaju tendenciju da ni ne pokušaju da pomognu osobi u nevolji.

Takozvani efekat apatije posmatrača događa se kada imamo veliki broj svedoka nesreće, zločina ili neke druge hitne situacije. Nedostatak inicijalne reakcije vodi ka pogrešnoj interpretaciji da situacija i nije tako ozbiljna.

Što je više prisutnih, to je manja verovatnoća da će iko pokušati da pomogne žrtvi, jer se osećaj odgovornosti deli među prisutnima. A to onda vodi ka pogrešnoj proceni.

Istraživanja o pojavi

Ovu psihološku pojavu ustanovili su psiholozi Džon Darli i Bib Latanej, posle dugogodišnjih socijalnih eksperimenata.

Događaj koji je bio povod za njihovo istraživanja desio se u Njujorku 1964. godine na očigled trideset sedam stanara koji su svedočili ubistvu dvadesetosmogodišnje žene Kiti Đenovez.

Juna 2021. godine na društvenim mrežama dobili smo snimak nasilničkog ponašanja muškarca prema ženi na Adi Ciganliji. Na kupalištu punom ljudi, pored žene koja je snimala, samo je jedan čovek krenuo da zaštiti napadnutu ženu.

Različite društvene okolnosti i podneblja u kojim su se odigrali događaji iz 1964. i 2021. pokazuju da ova psihološka pojava ne može da se svede na jedan narod ili na jedno vreme.

Društvo i ljudi se s vremenom menjaju, ali apatija svedoka je potvrđena u više istraživanja urađenih u periodu od 1960. do 2010. godine.

Možete misliti da vi ne biste podlegli uticaju okoline i da biste postupili drugačije od njujorških stanara ili kupača na Adi. Međutim, psiholozi Bib Latane i Džon Darli zaključuju da to nije verovatno: svedoci u kriznim situacijama podležu uticaju faktora trenutne situacije, dok lični karakter i prethodna iskustva ne određuju u velikoj meri našu reakciju.

Kako postupiti u situaciji?

Savet psihologa u slučaju da se nađete u situaciji da je vama potrebna pomoć je da je zatražite od određene osobe, recimo: „Hej, ti, u crvenoj majci!“ Na taj način će osoba shvatiti da je na njoj odgovornost da pomogne, a da se ne deli među mnogim prolaznicima.

Pandemija je učinila da se osećamo još izolovanije i da manje saosećamosa drugima. Ako se desi da se zateknete u situaciji u kojoj je nekome potrebna vaša pomoć ili zaštita, setite se pojave apatije posmatrača, shvatite šta da se dešava među svedocima, i pomozite žrtvi.

Izvori i dodatni sadržaji:

Analiza stavova mladih o položaju Roma

Anketa je sprovedena u novembru 2020. godine. Podeljena na društvenim mrežama poput Instagrama i Facebooka, zbog trenutne situacije u vezi sa koronavirusom.

Anketirane su 123 osobe. Na pitanja su odgovarali mladi ljudi uzrasta od 15 do 20 godina. Najviše je bilo osamnaestogodišnjaka (49,6 odsto), zatim sedamnaestogišnjaka(21,1 odsto), a onda devetnaestogodišnjaka (15,4 odsto). Ukupno je odgovorilo 77 osoba ženskog pola (62,6 odsto) i 46 osoba muškog pola (37,4 odsto).

Skoro 80 odsto anketiranih bi imalo Roma za prijatelja. Među preostalih 20 odsto su oni koji se oko toga dvoume ili pak ne žele da se druže sa Romima.

Čak 95,1 odsto ispitanika ne bi imalo problem da ide sa Romima na fakultet ili u školu. Međutim, njih 21,1 odsto ne zna da li bi mu smetali Romi u komšiluku, dok je 11,4 odsto odgovorilo da bi mu susedi Romi smetali.

Iako njih gotovo 80 odsto hoće da se druži sa Romima, malo više od polovine ispitanika, 56 odsto, ipak ne bi bilo u vezi sa pripadnikom romske nacionalnosti.

Oko 42 odsto ispitanika smatra da Romi nisu integrisani u društvo, dok skoro 38 odsto nije sigurno da li jesu ili nisu. Uglavnom, veći broj ispitanika, skoro 70 odsto njih, ima negativan stav u vezi sa ulaganjem države u poboljšanje položaja Roma.

Stariji tinejdžeri nemaju problem da idu sa romskom omladinom u odeljenje ili na fakultet i smatra da nema potrebe da se otvaraju posebna odeljenja za Rome.

Na pitanje: Da li su uobičajeni stavovi o Romima opravdani? – 53 ispitanika odgovorilo je da nisu opravdani, dok 40 njih nije bilo sigurno, a ostalih 30 ispitanika je odgovorilo da su opravdani.

Veliki broj onih koji su odgovorili, to jest devedeset petoro njih, nema problem sa tim da Romi žive u Srbiji.

Što se tiče obrazovanja Roma, više od polovine anketiranih poznaje Rome koji su upisali srednju školu. Ali, mali broj njih poznaje Rome koji su završili srednju školu ili upisali fakultet.

Više od 80 odsto anketiranih nije čulo ni za jednu nevladinu organizaciju koja se bavi problemima Roma.

Gotovo 70 odsto ispitanika nema problem da se nađe u blizini Roma.

Sedamdeset devet od 123 anketiranih je odgovorilo da bi trebalo da se radi na integraciji Roma.

Veliki broj ispitanika, 68 odsto, nikada nije prisustvovalo fizičkom nasilju nad Romima, ali svaki treći ispitanik jeste.

Migration is not a crime (Banksy)

Povodom Međunarodnog dana migranata, Andrijana Vuković razgovorala je sa Othmanom Mustafom (Osmanom), u okviru projekta Youth Media Hub, a u organizaciji Nove Iskre iz Beograda i u saradnji sa Zakladom za inovacijski i tehnološki razvitak Intera iz Mostara unutar zajedničkog regionalnog programa Dijalog za budućnost: unapređenje dijaloga i društvene kohezije između, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Republike Srbije.

Banksy, grafit, Migration is not a crime

Zainteresovanost za medijsku pismenost dovela me je do pitanja u vezi sa migranatima. U domaćim medijima o njima se ne govori dovoljno, a i kada se govori, često su to poluistine ili neistine, što utiče na loš odnos prema migrantima (dovoljno je samo pogledati Facebook grupu Stop naseljavanju migranata sa preko trideset dve hiljade članova). Prošlog meseca upoznala sam prvu osobu sa migrantskim iskustvom Osmana i razgovarala sa njim. Naravno, sve to ako ne računam rođake i prijatelje koji su iz Srbije emigrirali u Zapadnu Evropu i Ameriku. Ovde preovlađuje stav da se „to ne računa“, da je to „nešto sasvim drugo“. U razgovoru sa Osmanom, želela sam da proverim da li je zaista sve drugačije.

Pribojavala sam se da bih Osmana mogla uvrediti nekim pitanjem i da li će mu biti teško da ponovo ispriča svoju priču. Sastali smo se u jednom kafiću u Sarajevskoj ulici. Bio je nasmejan. Njegova devojka došla je sa njim. Progovorio je na srpskom.

„Siriju sam napustio 2012. godine. Otišao sam za Liban sa svojom porodicom. Zatim sam otišao u Tursku, tamo sam živeo deset meseci, osetio sam veliku diskriminaciju, pa sam odlučio da krenem dalje i napustim zemlju gde nisam bio poželjan. Nisam imao ciljanu zemlju, samo sam želeo da odem negde gde je sigurno. Tako sam krenuo preko Grčke, Albanije, Crne Gore, pa sve do Srbije. Tu sam se stacionirao i pronašao sreću.“

Dodaje da je ovde stekao mnogo prijatelja, da radi već dugo kao kulturni medijator i prevodilac, da je osnovao svoje udruženje građana, naučio srpski jezik, da se zaljubio i „potpuno adaptirao na zemlju Srbiju“:

„U Beogradu sam šest godina. Živeo sam i u Vranju zbog posla, Šidu i tako dalje. Beograd volim, volim taj brzi život, Kalemegdan, Skadarliju, tržne centre, pozorišta i mnogo drugih stvari.“

„Svako jutro mi počinje radno. Prvo popijem kafu uz svoju omiljenu muziku, proverim mejlove i krenem na posao. Zavisi kad i gde radim, ako je to sa mojim udruženjem onda idem u kancelariju na posao, a ako je u pitanju druga organizacija za koju radim onda odem tamo na posao. Bitno je da volim ono što radim i da to moje kolege, a i korisnici prepoznaju. Posle posla odem sa društvom na kafu, a zatim kući. Što se tiče korone, ponašam se kao i svi građani Srbije. Nisam je hvala Bogu dobio, a nadam se i da neću. Pridržavam se mera i poštujem ih.“

O strahovima, Osman kaže:

”Finansije me ne brinu jer sam zaista vredan i radan. Što se tiče bezbednosti, retko sam imao neprijatnih situacija, ali nije da ih nisam doživeo. Te neprijatnosti koje su me zadesile ostavile su veliki trag, ali ja uvek nastavljam dalje i gledam na život sa pozitivne strane”.

Pitala sam Osmana da li prati srpske medije i izjave srpskih političara.

„Ja nisam neko ko se mnogo interesuje za politiku i političke stavove. Naravno da znam političare u Srbiji, i aktuelna dešavanja. Ipak sam i ja sada deo Srbije.“

Zanimao me je njegov pravni status u Srbiji:

„Ne znam svoja prava. Voleo bih da mi neko kaže koja su. Ne znam da li ih neko krši, jer ne znam koja su.“

Šta očekuje?

„Voleo bih da dobijem srpsko državljanstvo kako bih mogao da imam sva prava kao i drugi građani Srbije. Voleo bih da mogu da putujem, da vidim svoje roditelje koje već devet godina nisam video. I to mi je možda i najveća želja, jer se sve drugo u mom životu lepo odvija. Kada bih imao sva prava, kao i državljanstvo, ne bih više birao. Ova zemlja mi pruža sve za srećan život. Zadovoljan sam ovde.“

Šta bi mu boravak u Srbiji učinilo lakšim?

„Što se tiče mene, ponovo kažem, meni je super. Imam svoje prijatelje, svoju ljubav, kućne ljubimce. I hvala ti na ovom intervjuu i želji da pomogneš.“

Anketa stavova mladih o migrantima: Informišu se preko društvenih mreža, smatraju da su migranti opasnost

Učesnici projekta Youth Media Hub sproveli su anketu stavova mladih o migrantima u novembru 2020. godine. Upitnik je plasiran na privatnim Instagram profilima i zatvorenim Facebook grupama koje koriste članovi projektnog tima. Iako anketa ne poseduje reprezentativan uzorak, sprovedena je u cilju da se poveća uvid u stavove mladih ljudi po pitanju migranata.

Zabrinjavajuće predrasude: negativne asocijacije prema migrantima

Na anketu je odgovorilo 143 ispitanika, uzrasta od 1994 – 2004. godišta. Pretežno dominira 2001. godište sa 41 odgovorom, 2002. sa 25 odgovora, zatim 2000. sa 15 itd. Više od 50% ispitanika su osobe ženskog pola, preko 60 ispitanika živi u Beogradu, 40 u Nišu, potom u Kuli i Novom Sadu.

Najčešće asocijacije na migrante su rat, nasilje, problemi, strah, silovatelji, teroristi, smrad, izbeglice i zbog toga preko 70% ispitanih smatra da predstavljaju opasnost i da ih ugrožava njihovo prisustvo, jer kradu, tuku, ubijaju i siluju stanovništvo RS.

Zbunjenost mladih: 70% smatra da su migranti opasnost, 70% bi pokušalo da im pomogne

Preko 50% je izričito reklo da nije bilo u bliskom kontaktu sa migrantima, takođe isti procenat misli da nije u redu da naseljavaju Srbiju, da ne bi živeli u istom komšiluku sa njima. Preko 60% se izjasnilo da ne bi živelo sa migrantima i da ne bi prihvatili migrante u svoj dom. Međutim, isti taj procenat (60%) bi pristao da bude prijatelj sa migrantom i čak preko 70% bi pokušalo da pomogne migrantima. Tek po neki ispitanik napisao je da bi razmotrio situaciju i pod određenim okolnostima prihvatio migrante.

Više od 50% ispitanika zabranilo bi ulaz migrantima u Srbiju i ta zabrana bi se odnosila na sve, bez izuzetaka, dok oni koji smatraju da se ta odluka ne bi odnosila na sve, kao kriterijume za dozvolu ulaska navode: sva potrebna dokumenta, obrazovanje, primereno ponašanje, prolaz kroz psihološka ispitivanja, proveru da li su povezani sa terorističkim napadima, puštati samo decu i žene. Iznad 50% misli da migrantima treba zabraniti kretanje i ograničiti ih na prihvatne centre.

80% mladih se “informiše” preko društvenih mreža

Više od 80% se informiše sa društvenih mreža, zatim online portala i potom TV-a, mali broj njih navodi lična iskustva, iskustva prijatelja/poznanika. Preko 60% se izjasnilo da ne veruje medijima kada izveštavaju o migrantima, ali kao razlog navode da mnogi mediji plasiraju lažne vesti, da vlada medijski mrak, neobjektivnost, ali i da ne izveštavaju o napadima migranata na sugrađane Srbije. Preko 70% nikada nije čulo za neko dobro delo migranata, a svi ostali su čuli samo o pravljenju maski tokom pandemije.

Predrasude: migrant je mladi, vojno sposobni muškarac koji ne poštuje zakone

Ispitanici o migrantima govore kao o homogenoj grupi, a ne o ljudima koji imaju različite motive dolaska, različite statuse, dolaze iz različitih zemalja, deo su različitih kultura i religija. Kada se spomene migrant, mladi ljudi najčešće imaju sliku mladog, vojno sposobnog muškarca koji ne poštuje zakone i kulturu zemlje u koju dolazi i koji je na sve spreman da bi ostvario sopstveni cilj.

Iz svega ovoga možemo da zaključimo da i pored činjenice da ispitanici navode da se ne informišu putem medija, njihovi stavovi i ključni argumenti su upravo zasnovani na tzv. informacijama plasiranim putem medija. Zabrinjavaju podaci da se dvadesetogodišnjaci u Srbiji u ogromnoj meri plaše za svoju bezbednost, jer migranti kradu, siluju i tuku sugrađane.

Cilj upitnika jeste bio sakupljanje stavova mladih na temu migranata i statistička obrada istih, radi uspešnijeg kreiranja sadržaja u okviru YMH programa.

Izbeglički kamp je kao zoološki vrt

Kada rasizam, homofobija i mizoginija jačaju, a demokratija slabi, kada su sve češći komentari kako u Srbiju dolaze samo migranti muškarci i to isključivo vojno sposobni, dobila sam priliku da razgovaram sa Maryam Goli.

Maryam je iz Irana. Ima 37 godina. U Srbiju je došla sa ćerkom i sinom. Sa prijateljem je pobegla od svog supruga. Zakoni u Iranu ženama ne dozvoljavaju da žive samostalno i brinu o deci.

Zašto se nisi razvela?

Zbog islamskog zakona u Irana. Muškarac može da se razvede od žene i da mu posle sedam godina bude dozvoljeno da ponovo ima decu.

Da li si bila zaposlena?

Ne. U Iranu moj suprug sme da radi, ali on nije dozvolio da ja radim.

Kako je izledao put do Srbije?

Pre tri godine ušli smo u Bugarsku i odatle prešli zbog hrane u Srbiju, naravno sa švercerom. Bili smo u kampu Bogovađa, a zatim smo došli u Beograd. Sviđaju nam se i ljudi iz Beograda, naše kolege su srpske nacionalnosti, a deca imaju srpske prijatelje, ali sada manje izlazimo zbog korone.

Šta obično radite preko dana?

Imam posao, ali plata jedva da je dovoljna, a život je težak i stalno se bojimo virusa. Ja sam u krojačkoj firmi, ali ona je već neko vreme zatvorena zbog korone. Moja deca idu u srpsku školu. Grupa 484 nam je pomogla da kupimo knjige za školu. Ali deca su deca i stalno hoće još nešto, a kada su kod kuće sve im je dosadno.

Koliko se život u kampu razlikuje od vašeg života sada?

Kamp je za nas bio poput zatvora. Imali smo veoma loše uslove. Sada smo slobodni i imamo manje problema. Ovo možda nije dobar primer, ali smatram da je kamp kao zoološki vrt, životinje u zoološkom vrtu imaju kuću, imaju hranu i veterinara, ali njima nije mesto u zoološkom vrtu. Baš kao ni nama u kampu!

Strahom se najlakše manipuliše

Tokom proteklog meseca radili smo istraživanje u okviru projekta Youth Media Hub. Ispitivali smo stavove mladih prema migrantima. Preko 50% ispitanika ima negativan stav prema migrantima i govore o njima kao o homogenoj grupi, a ne kao o ljudima koji se među sobom razlikuju kao i svi drugi, a krenuli su na put kako bi obezbedili bolji život za sebe i svoje porodice.

Upravo smo o tome govorili sa Demirom Mekićem, sociologom, koji trenutno radi kao edukator, zaposlen u Beogradskom centru za ljudska prava. Od 2016. godine on aktivno radi na socijalnoj inkluziji sa izbegličkom i migrantskom populacijom, ne samo u okviru prihvatnih centara u Srbiji, već i u raznim programima van njih.

Kada ste krenuli da se bavite temom inkluzije izbeglica i migranata i šta Vas je motivisalo?

Jedan moj prijatelj i kolega me je 2016. godine pitao da li bih išao da radim u prihvatnom centru u Preševu, odnosno da organizujem programe za mlade izbeglice i migrante. U početku je za mene to bio izazov, jer je podrazumevalo da svake druge nedelje idem u Preševo. Nakon 7 meseci provedenih u Preševu i Vranju, vratio sam se u Beograd i počeo još više da sarađujem sa Beogradskim centrom za ljudska prava, tako da sam neke programe zapravo samo nastavio da radim. Ono što me je motivisalo da se i dalje bavim temom socijalne inkluzije izbegličke i migrantske populacije jeste to što se nekako povežeš sa ljudima, povežeš sa pričama. A sa druge strane naučiš nešto potpuno novo. Mislio sam da ću u Preševu držati neke radionice koje inače držim i na način na koji inače to radim. Međutim, tamo sam shvatio da to neće biti baš tako. Kada radiš sa ljudima u prihvatnom centru, nekako ti je fokus više na kontaktu nego na onome što im prenosiš. Sećam se, prve dve nedelje bile su samo povezivanje, priča, sticanje poverenja. Ne možeš da počneš da radiš dok ne stekneš neko ozbiljno poverenje. Tako sam se stvorio u nečemu što mi je bilo stvarno izazovno, ali sam dosta naučio i onda sam shvatio da me nekako vuče da radim sa tim ljudima. Dodatno mi se čini da sam ostao u toj priči zato što stvarno mislim da ljudi koji se bave ovim stvarima to često rade iz pre svega altruističkih, ali i možda malo sebičnih razloga. Čini mi se da svako na neki način zalečuje neke svoje povrede, možda se i ja osećam bolje kada dajem, kada radim na nečemu u šta verujem.

Zbog čega naše društvo teže prihvata bilo šta drugačije od većine?

Mislim da generalno sve to dolazi iz nekog straha, ljude je lako uplašiti, ubediti da ne vole nešto ili da to odbijaju, a strahom se najlakše manipuliše. Oni često slušaju kako će im ovi ljudi uzeti poslove, propagiraće islam, uvešće islam, pokriće žene, onda ljudi deluju isključivo iz straha, kada si preplavljen strahom, ti nemaš potencijal da se povežeš sa osobom i da zapravo vidiš osobu na pravi način. Meni se čini da je to problem svakog društva, ali je pitanje kako se društvo sa tim nosi. Čini mi se da imamo sindrom malih naroda: mislimo da ćemo izgubiti svoj indentitet, da će nas neko ugroziti.

Koliko mladi veruju lažnim vestima o migrantima?

Mislim da je sada, da bi video i čitao stvari onakvim kakve zaista jesu, potreban ozbiljan trud, jer ako nemaš to prirodno, naučeno do te mere da sve kritički čitaš, razmišljaš, gledaš, onda ti dolaziš u opasnost da je sve oko tebe na neki način nešto čime potencijalno moraš ozbiljno da se baviš. Ti ne možeš više da jedan običan članak pročitaš na način da mu poveruješ i da to bude to, sve što dolazi toliko mora da se ispituje i promišlja da to zaista zahteva ogromnu energiju. Previše je magle, previše je lažnih vesti, živimo u nekoj eri koja veliča skandal kao takav, ništa se ne prodaje ako nije hiper, mega, giga, prosto sve neke obične stvari nisu zanimljive. Ja uopšte ne zameram mladim ljudima koji posustanu da gledaju na sve oko sebe kritički, mislim da se prosto umore jer je previše lažnog medijskog sadržaja.

Kako mladi reaguju na programe koje Vi realizujete i možete li nam reći nešto više o “CoolTure Tube” programu?

Uglavnom, kada raspišeš poziv za nešto u startu se nekako napravi selekcija ko će se prijaviti. Kada pozivate mlade da podrže inkluziju migranata i izbeglica, tu se uglavnom prijave mladi ljudi koji su već okej sa tim, koji su već na nekom nivou znanja i nekom stepenu interkulturalne osetljivosti da oni zaiste razumeju koliko je važna inkluzija. Oni su prava grupa mladih koja bi trebalo zapravo da da svoj doprinos i da pomaže nama koji radimo u nevladinom sektoru, i državi kao takvoj, da prosto napravi jednu kulturu i atmosferu dobrodošlice u našoj zemlji. Ako pak odete, na primer, u neku školu gde radite generalno sa mladim ljudima koji su prosto tu u nekom odeljenju, govorim iz iskustva, tu već možete da ne čujete toliko jedinstvenih glasova za inkluziju. Mislim da je značajno da se radi sa tim mladim ljudima iako je to mnogo teže, mnogo rizičnije za nas koji radimo to. Inače, čini mi se da osnažujemo već donekle osnažene mlade ljude, a baš je potrebno ići tamo gde možda ove teme nisu poželjne, jer sa takvim ljudima upravo treba i pričati.

CoolTure Tube je program koji zajedno sa Beogradskim centrom za ljudska prava radim već treću godinu. Ono što je moja ideja sa tim programom generalno bila, jeste da nekako radimo sa grupama koje su, moram tako reći, mešovite, odnosno sa grupama mladih ljudi iz Srbije i mladih ljudi koji dolaze iz Avganistana, Irana, Iraka i drugih zemalja. Oni su ovde trenutno smešteni u nekim prihvatnim centrima. Bila mi je ideja da radimo baš u Kući ljudskih prava jer sam smatrao da dosta organizacija već radi na terenu, odnosno radi u prihvatnim centrima isključivo sa migrantima i izbeglicama. Moja ideja bila je da okupljam mešovite grupe van prihvatnih centara upravo zato što mislim da je inkluzija moguća samo ukoliko ti ljudi postanu zaista deo zajednice, postanu uključeni u razne neformalne, zabavne, kulturne i druge aktivnosti i nekako koriste, na kraju krajeva, i prostorno ovu zajednicu na način koji bi je koristila svaka mlada osoba koliko god je to moguće.

Šta to znači? To znači da tvoj život nije isklučivo vezan za prihvatni centar, da postoji nekoliko niša koje čine tvoj život, da li je to zabava, škola, prijatelji. Tako da sam hteo da sa njima radim van prihvatnog centra, i sa druge strane, da pružim mladim ljudima iz Srbije priliku, ne samo da budu podrška inkluziji, nego i da uče, jer ova tema vuče mnoge druge teme, kao što su ksenofobija, inkluzija, interkulturalnost. Ove godine smo uradili taj program koji se tiče saveznika, odnosno okupio sam mlade ljude koji su bili spremni da nekako propagiraju te vrednosti, budu konkretna podrška mladim izbeglicama. Mislim da je to savezništvo bitno baš zato što je diskurs u medijima i generalno među ljudima negativan i toliko jak da je prevladao, nekako sve vreme čujemo te poruke koje su vrlo ksenofobične, a zapravo vrlo retko čujemo neke poruke podrške, retko čujemo da neko priča kako je njemu to super, kako ima prijatelja koji dolazi iz Avganistana ili neke druge zemlje. Nekako je taj deo u medijima potpuno zapostavljen i moja je ideja da počnemo da menjamo ploču. Umesto što se stalno bavimo ovim ljudima koji su kao protiv, pa ih mi ubeđujemo “A što ste protiv?” i tako dalje, treba više da osnažujemo ove ljude koji su za, i kažemo “Super je što si za, i to je okej i treba da govoriš da si za, treba da govoriš da voliš ljude, a ne da mrziš.”. Tako da mislim da je taj program zaista bitan i kroz te tri godine uradili smo razne kreativne stvari.

Koja je namena Facebook grupe REFUGEE YOUTH – PEER SUPPORT Serbia, koja je nastala u okviru vašeg programa?

Ideja je da nekako povežemo mlade izbeglice i migrante sa mladim ljudima iz Srbije, koji mogu da budu neka vrsta podrške. Ta ideja je došla iz jedne potrebe, koja se nekako pokazala tokom naših radionica sa mešovitim grupama. Moramo da se podsetimo, isto tako, da ovi ljudi o kojima pričamo su mladi ljudi, kao takvi imaju potrebe kao svaka mlada osoba, zato je njima mnogo lakše da imaju svoje drugare sa kojima će nešto i razmeniti, popričati, na kraju krajeva, pomoći jedni drugima.

Sa kojim problemima i izazovima se mlade izbeglice i migranti najčešće susreću u Srbiji?

Vrlo je teško ostati mlada osoba koja uživa sve čari mladosti. Jedan od izazova jeste školovanje, koje po zakonu ti ljudi ostvaruju, što u sistemu ne funkcioniše onako kako bi trebalo, po pitanju kvaliteta ali i infrastrukturnih stvari, od toga da neke škole neće da primaju izbeglice i migrante, do toga da ne postoji dovoljno prevodilaca za njihovo učešće u nastavi. Tako da postoji puno situacija gde mlade izbeglice i migranti prate nastavu na srpskom jeziku, a da ne razumeju ni jednu reč. Kad je u pitanju zaposlenje, ljudi koji dobiju dozvolu za rad, koji dobiju azil, što je veoma mali broj, vrlo je izazovno, baš zbog diskriminacije i zato što su i sami poslodavci vrlo zatvoreni kada su u pitanju izbeglice i migranti. Sa druge strane, pravo na slobodno kretanje je vrlo često ugroženo. Kada pričamo o koroni i o ovoj situaciji pandemije, recimo, prihvatni centri su bili zatvoreni sve vreme, drugim rečima da bi osoba izašla potrebna joj je dozvola. Postoje prihvatni centri koji ograničavaju svako kretanje. Kada sam radio u Preševu, u jednom trenutku osobe da bi izašle morale su da se prijavljuju, to direktno ugrožava slobodu kretanja. Veliki izazov jeste i prihvatanje od strane zajednice, primer za to jesu zdravstvene usluge, koje su propisane zakonom, kada dolazi do toga da ti ne ostvaruješ to pravo zbog ogromne stigmatizacije i diskriminacije. Pravo na zdravstvo ne vredi ukoliko doktor neće da te pregleda, jer govori da smrdiš ili tako nešto. Taj deo prihvatanja od strane zajednice, mislim da je možda ključan. Kada bi atmosfera postala malo više prijateljska, verujem da bi oni ostvarivali mnogo lakše svoja prava.

Koliko je jezička barijera problem za realizaciju različitih programa?

Na početku radionica sam uvek imao jednog prevodioca koji bi dolazio samo par puta, jer sam smatarao da čak i neko ko prevodi vrlo često bude neka vrsta prepreke da ljudi međusobno komuniciraju. Nekako sam stavljao fokus na aktivnosti koje ne podrazumevaju mnogo verbalne razmene, gledao da se za početak ljudi povežu kao ljudi. Kada ima volje, emocije i energije koju ti neko šalje, vrlo lako razumeš iako je jezik barijera, nekako je tu volja ključna.

Šta biste poručili mladima?

Ja zaista mislim da su i te lažne vesti i ksenofobični diskurs zapravo toliko glasni, i da mi koji nismo na taj način ostrašćeni protiv ljudi, običnog čoveka, moramo da postanemo malo glasniji, odnosno da pričamo mnogo pozitivnije priče, da pričamo mnogo strastvenije za vrednosti iza kojih stojimo, jer imam osećaj da smo se u svom tom haosu i buci malo povukli. Treba da istupimo i da budemo što glasniji i da govorimo ono što mislimo, a ima puno nas koji smo vrlo orijentisan prema čoveku, vrlo otvoreni, širokih shvatanja. Društvo treba da ti olakša da ostvariš svoje potrebe, a tvoje potrebe su iste kao potrebe svake osobe, samo ih često ostvaruješ na drugačiji način.

Atmosfera i prednosti i mane života u Borči.

Stop complaining about your life. There are literally people који живе у Борчи – kaže mim sa fejsbuka. Kad god mi na početnoj strani izađe loša šala na račun Borče, imam potrebu da je branim kao da mi je drugarica, iako je to sve samo internet humor, a Borča samo jedno prigradsko naselje. Ipak, meni je bitna, jer sam u njoj odrasla, živim i dalje, pa samim tim, mojim ukućanima i meni oblikuje život.

Borča nije mnogo udaljena od centra grada. Kad se meri od najudaljenije tačke u Borči do centra je oko 23 km. Vazdušnom linijom tek 10 km. Ali, ima tu jedna caka…

Dobro su poznate gužve na Pančevačkom mostu. Do 2014. godine to je bio jedini most kojim se mogao preći Dunav da bi se došlo do grada. Sada je tu i Pupinov most – on spaja Borču sa Zemunom. Preko njega prelazi i retka autobuska linija 85 Banovo brdo -Borča 3. Kolima je preko tog mosta očas posla. (Ako nema, naravno, gužve na uključenju za most.) Do petlje kod Pupinovog mosta se dolazi Zrenjaninskim putem, koji jednim delom ima samo dve trake, iako je na njemu gust saobraćaj, uz to i kamioni…

Za gužve preko Pančevačkog mosta ima mnogo razloga. Most je i dalje preopterećen, jer se njime do centra ipak brže stiže nego drugim mostom. Odnedavno se može reći da porast broja stanovnika na kompletnoj Levoj obali (zajednički naziv za sva prigradska naselja do kojih se stiže Pančevcem:Krnjača, Kotež, Borča, Ovča, Padinska Skela, Kovilovo, Jabučki rit…) umnogome doprinosi gužvama. Ponekad se dogodi sudar, ponekad budu beskrajni radovi zbog popravke mosta, kojem je rok trajanja odavno prošao. Pančevac je bio izgrađen da bude privremen, a ne most za vjeke vjekova. Autobuskih linija ima, redovne su i poslednji dnevni se može uhvatiti i malo posle ponoći.

Na slici 2) vide se delovi naselja. Poznati su centri. Fale brojevi četiri i pet, za male delove između centra dva i Malog Zbega. Sebeš i Crvenuku sam ja dopisala. Vidi se da postoji deo koji se zove Stara Borča. Ona je, kao što ima kaže, najstarija. Kasnije se podižu ostali delovi naselja. Negde novogradnja (zgrade upitne legitimnosti), a negde kuće. Zavisi ko je kupio plac. Cene polako rastu, ali kupiti ovde plac i izgraditi kuću je mnogim ljudima bilo isplativije nego da ceo život budu postanari ili kupe stan u gradu.

Istorija gradnje: Stara Borča je tu još od Austrougraske. Stanovništvo čine ljudi koji su se bavili poljoprivredom i stočarstvom (ima ih idalje, ali su manjina u odnosu na zanimanja stanovnika ostatka naselja). I dalje neki imaju konje, svinje, kokoške. Taj deo ima poprilično idiličan seoski šmek. Ne poznajem puno tih starosedelaca, ali idalje su tu naslednici dedovina. Ima domaćinstava koja deluju prilično bogato. Po arhitekturi kuća se vidi nemački uticaj. Sve je pod konac. Što takođe podseća na Vojvodinu. Nisu retkost ljudi mađarskog porekla… Tu su i katolička i pravoslavna crkva, s tim da je katolička izgrađena prva. Ravničarski je predeo, zemlja dobra za obrađivanje i parcele su najčešće izduženo pravougaono podeljene. Taj deo ima kanalizaciju.

Drugi po starosti je Centar 3. Građeni su stanovi, namenjeni vojnim licima u vreme socijalizma. Te zgrade imaju do pet spratova. Desilo se doduše da su stanove na kraju dobijali radnici i tako počinje da se doseljava radnička klasa na levu obalu. Slična je priča i sa Padinskom skelom (u kojoj su zatvor i ludnica). Centar 1 i 2 su građeni u slično vreme, takođe za radnike. Ali tu je došlo do nekog problema sa restitucijom, pa su neke zgrade izgubile legalnost. Novi vlasnici zemlje su se pojavili, počeli da ograđuju i pregrađuju delove koji su projektovani da budu parkići između zgrada. Kurcšlus. Ali i taj deo ima kanalizaciju.

Onda na red dolaze najmlađi delovi Borče. Sebeš (deo u kojem živim), Crvenka, Pretok i Mali Zbeg. Zajedničko im je to što su građeni bez dobrog urbanističkog plana. Kanalizacija je problem o kom se najviše priča i postoji obećanje da će biti izgrađena do 2025. godine. Zašto je potrebno toliko vremena da se jedan kraj grada, u koji se za kratko vreme doselilo mnogo ljudi, uredi? Čitam naslov – Borča naselje budućnosti – na nekom portalu. Bože sačuvaj, uhvati me panika, jer nemam poverenje u sistem i ideologiju krađe i zaglupljivanja. Ako nastave ovako da (ne) planiraju, u šta će nas sve zajedno izgraditi i na šta će to da liči? S druge strane, ako se već jednom ne počne s uređivanjem, nakon sledećih obilnijih padavina (kao što su bile majske iz 2019, posle kojih su došle poplave) plivaćemo u fekalijama mesecima

Mi (moja porodica i ja) doselili smo se na Sebeš 2003 godine. Tada tu nije bio ni asfaltiran put, ni ulična rasveta. Nabacivao se šut, kako bi kola mogla preko blata da prođu. Imala sam pet godina, a asfaltirano je tek kad sam bila drugi razred. I to je bilo u okviru nečije političke kampanje: možda bi se duže čekalo na put da nije bilo izbora. Verujem da je tako bilo i na Crvenci i Pretoku i Malom Zbegu. Tu se i dalje grade kuće uporedo sa stambenim zgradama, koje su najčešće neprimerene veličine u odnosu na okruženje, bez dovoljno mesta za parking…

Za Sebeš znam da je puno izbeglica iz Hrvatske i Bosne, za druge delove ne mogu da tvrdim, ali verujem da je slično. Ima naravno i ljudi iz drugih krajeva Srbije, koji su iz malih mesta došli da žive blizu velikog grada ili su odrasli u Borči u nekoj zgradi, pa rešili da sakupe novac i lagano grade kuću u ovim malo manje prometnim delovima naselja. Lepo je imati sopstveno dvorište, ako se može.

Na potezu između Pretoka i puta za Ovču ima najviše Roma. Veće grupe romske dece išle su u OŠ Rade Drainac (nekadašnja Veljko Vlahović), pa ih ne poznajem mnogo. Ne znam kako im život izgleda, ali bilo ih je dvoje u mom razredu. Desilo se da je Rahmana posle prva četiri razreda završila u specijalnom odeljenju i delovala je srećnije od tada. Imala je problema sa čitanjem, ali ne znam detalje, kružile su tu svakakve priče. Alen je ostao sa nama, ali nikada nije išao preko trojke. U drugom odeljenju u istom razredu je bio dečko koji sad već ima sinčinu. On je uvek delovao srećno i zadovoljno, dobro peva i jedan je od tih Roma koji uveseljavaju sve oko sebe. Sa celom familijom živi preko puta naše škole. Nekad bi klali svinju, i svi iz školskog čujemo… Teško mi je palo kad su istovarali neko tele koje nije htelo da ustane. Samo su ga svukli s prikolice. Rekla bih da kod Roma u Borči kvalitet života varira od kuće do kuće. Neki se lako integrišu, neki teže. Neki tako lako, da me je malo i blam što naglašavam to, jer sam osećala uvek da je to prirodno.

Da je vlast svesna porasta broja stanovnika pokazuje gradnja treće osnovne škole Jovan Ristić. Ona je napravljena u centru 3 na ogromnoj poljani, što je bilo dobro mesto za školu. Ono što i dalje fali je još neki državni vrtić, dom zdravlja ili još doktora u postojećem (gde, recimo, nema ginekologa), parkinzi. Prostor oko pijace je vikendom najzagušeniji kolima, ali ni radni dani nisu bajka. Fali i barem jedan dom kulture na teritoriji cele leve obale.

Parking je ogroman problem zbog gradnje stambenih zgrada na mestima gde su nekada bile kuće. Sve je skučeno, zgrade nisu legalne, pa nemaju svi stanovi priključak za struju. Dogovor koji se napravi sa vlasnikom kuće je da se ona od njega kupi, a onda on kao zamenu u novoj zdradi dobije par stanova i lokal. Sve ove zgrade što su do sada napravljene su tu da ostanu i onda se mora smisliti kako parking da se reši, jer pojedine ulice postaju klaustrofobične. Videla sam samo jedan primer da ispred takve jedne zgrade postoji pristojan parking.

Zagađenje vazduha je još jedan problem. Kada počne loženje ne može da se diše. Đubre svuda okolo je standardno.

Boljke Borče su u principu boljke celog našeg društva. Verujem da se problemi preslikavaju u svim drugim prigradskim naseljima, a da je ponegde i gore što se tiče urbanog planiranja. Teši me što se moja porodica, prijatelji i sugrađani, svi odreda takođe gnušaju nereda oko nas.

Trenutno je aktuelna borba protiv izgradnje tri stambena objekta na skloništima u Centru 3… http://rs.n1info.com/Vesti/a685633/Ne-davimo-Beograd-Gradjani-Borce-i-Cukarice-protiv-nadzidavanja-sklonista.html

21. decembar, 2020.

dig

Image 1 of 8

Kako u Srbiji izgleda svest mladih o finansijama bez finansijskog obrazovanja?

Iako je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) još pre 15 godina u svojoj preporuci zemljama članicama iznela da sa finansijskim obrazovanjem treba krenuti od početka formalnog obrazovanja kod dece, u Srbiji ova tema još uvek nije deo obrazovnog sistema. Kako to utiče na omladinu i šta srednjoškolci i srednjoškolke misle o tome?

Prema rezultatima PISA istraživanja o finansijskoj pismenosti, koje je održano 2018. godine, trećina đaka u Srbiji nije dostiglo nivo funkcionalne pismenosti u oblasti finansija, navodi dnevni list Danas.

Kako OECD definiše, finansijska pismenost je „znanje i razumevanje finansijskih koncepata i rizika, kao i veštine, motivacija i samopouzdanje da se to znanje i razumevanje primeni kako bi se donosile efikasne odluke u različitim finansijskim kontekstima, unapredile finansijske dobrobiti pojedinaca i društva i omogućilo aktivno učestvovanje u ekonomskim zbivanjima.“ (OECD, 2012)

Mladi o upravljanju novcem uglavnom uče od roditelja

U novembru ove godine, u okviru projekta Youth Media Hub, izveli smo online istraživanje među srednjoškolcima i srednjoškolkama Ugostiteljsko-turističke škole u Beogradu, o tome kako oni i one gledaju i razumeju svet finansija. U ispitivanju je učestvovalo 67 đaka, od kojih su 62% ženskog, a 38% muškog pola. Na pitanje da li su nekada dosad učili o novcu (korišćenju, trošenju, zarađivanju), samo 6% ispitanika i ispitanica je navelo da nije, dok su ostali to činili dobijajući informacije iz različitih izvora, kao što su nastavnici/e, internet i drugi mediji, ali i društvo. Ipak, kao primaran izvor učenja o novcu, većina je navela roditelje. Zanimljivo je da je bilo i odgovora u kojima mladi ističu da o novcu uče samostalno kroz posao.

Kako mladi zarađuju: Građevina, restorani, promocije, kockanje…

O tome da li imaju džeparac, 76% ispitanih je reklo da ima. Nekim đacima džeparac zavisi od ocena, nekima od toga koliko brzo potroše prethodno dobijeni, dok je jedna ispitanica navela da joj „džeparac zavisi od očeve plate”, a jedan ispitanik od toga kada će „dobiti alimentaciju od majke”. Čak 27,5% ispitanih je navelo da ne ume da raspolaže novcem u predviđenom periodu za njegovo korišćenje, te sav džeparac potroši pre dobijanja sledećeg. Kao izvore novca u svom životu, većina navodi roditelje, ali uz to i 70% njih već ima radno iskustvo.

S obzirom na to da su u istraživanju učestvovali/e učenici i učenice ugostiteljsko-turističkog sektora, ne čudi činjenica da je većina već radila u hotelima i restoranima, ali među poslovima javljaju se još i: građevina, promocije, čuvanje/animiranje dece, fizički poslovi u proizvodnji… Među odgovorima o izvorima novca, navedeno je još i „kockanje”.

Iako veština planiranja finansija spada u finansijsku pismenost, na pitanje da li su nekada pravili plan svojih finansija, 32% ispitanih odgovorilo je odrično, dok je 28% reklo da je nekad samo probalo da pravi plan, ali to više ne čini.

Finansijsko obrazovanje u školi – da ili ne?

U obrazovnom sistemu u Srbiji ne postoji predmet koji priprema đake na realne situacije, u vezi sa finansijama, u kojima se mogu naći u životu. Ipak, čak 94% ispitanih bi želelo da sluša o finansijama od nekog ko o tome zna više. Većina ispitanih misli da je finansijsko obrazovanje potrebno đacima u Srbiji – više od polovine veruje da je za tu oblast potreban zaseban predmet, dok 34% njih misli da ono treba da bude deo nekog postojećeg predmeta.

Neke od zemalja koje imaju finansijsko obrazovanje u školi su Češka i Mađarska, ali, iako blizu u geografskom smislu, Srbija ovim zemljama nije bliska po svesti o važnosti tema koje treba da budu deo nastave. Ipak, da finansijsko obrazovanje nije ključno u razumevanju i primenjivanju znanja o finansijama i da ne mora sve zavisiti od najviših institucija, dokazuje Estonija koja ovaj predmet nema u obrazovnom sistemu, ali čiji su đaci postigli najbolje rezultate na PISA istraživanju o finansijskoj pismenosti 2018. godine. Ono što Estoniju posebno ističe u ovoj oblasti je sam strateški program kojim estonske organizacije pružaju podršku mladima pri negovanju preduzetničke inicijative i snalaženju u svetu finansija.

Neophodno podići svest mladih o upravljanju finansijama

Bilo kroz nastavni program, bilo kroz alternativne načine, za obezbeđivanje sigurnije budućnosti mladih neophodno je podići im svest, znanja i veštine upravljanja finansijama. To pokazuje i naše istraživanje na kome je oko 30% ispitanih navelo da je čulo za finansijske institucije (banke, osiguravajuća društva, društva za upravljanje investicionim fondovima itd), ali da nije sigurno čime se one bave, i na kome su na pitanje o pojmovima koji ih asociraju na svet finansija, srednjoškolci i srednjoškolke naveli/e brojne: novac, banke, osiguranje, kamate, porez, dugovi, refinansiranje, inflacija i deflacija, akcize, društveni dohodak, depozit, ali i – „komplikacije”.

Izvori:


OECD – Recommendation on Principles and Good Practices for Financial Education and Awareness: https://www.oecd.org/daf/fin/financial-education/35108560.pdf
UNICEF – FINANSIJSKA PISMENOST, VEŠTINA XXI VEKA: https://www.unicef.org/serbia/media/2616/file/Finansijska%20pismenost.pdf
Danas – Đaci iz Srbije ispod proseka i u finansijskoj pismenosti: https://www.danas.rs/drustvo/djaci-iz-srbije-ispod-proseka-i-u-finansijskoj-pismenosti/
Dnevnik.rs – Финансијско образовање предмет који нам недостаје: https://www.dnevnik.rs/ekonomija/finansijsko-obrazovanje-predmet-koji-nam-nedostaje?fbclid=IwAR25bxYY3yI3kgrqSnDSeY0toFK_G8N-fJEIabABfsP1r8AIH3NeE5UKZ3w
YouTube – Education Nation. 🇪🇪Estonia: https://www.youtube.com/watch?v=7OnTzh4DPvg